УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Магазин (излази десетодневно)

субота, 17. јануар 2009.

Старобалканска тетралогија : Сабране песме Мирослава Лукића


Трогодишња Шоле (1965, Ивање на Радану)

ПИШУЋИ БИТНИ ЕСЕЈ

Свест је разлагање и спајање - анализа и
синтеза ; интелект је примање ; дух је еле-
ганција интелекта ; интуиција је поток
који извире из срца, а протиче кроз главу.
Момчило Настасијевић

Почетак и крај дана помирило је
спавање.(Метрополе су светлосни
гроздови.У сваком зрну зри истинска
сласт.У сваком. Обери погледима
гроздове, безбројним погледима,
па онда муљај, муљај.У огромној каци,
која нема дна.)

Причврсти шајтов.

Све мора да умре,
да се преобрази,
да би се поново родило
(добило облик савршенији).

Човек и грожђе,младић и девојка,
покушај и подвиг,севдалинка
и гиздаво наслеђе.Писац,уредник,
критичар.Биограф.Библиограф.
Апостол.Семе пшенично и жир.
Величанственост и гнусоба.
Коректно вршење зла, најјаче
сведочанство нитковлука,поприште
и пораз...итд.

Јер теби је важно в и н о
које годи свима и чак помаже
онима у чијем унутрашњем душевном
животу није све на свом месту...

(Субота, 23. децембар 1995,око 18 ч. )








Извештај о Битном Рукопису
Рукопис је обишао
КУЋУ СВЕТИХ РАТОВА
за осам година.
У неким собама,где су се
доносиле одлуке о животу и смрти,
провео би пола године (и читаву годину),
скупљајући прашину,суву и дебелу.
Причао ми је о тим собама.
О првој.У којој беше заточен пола године.
О другој.У којој беше сужањ два месеца.
О трећој.Где се крчкао у смоли са другим
непознатим грешницима -две пуне године!
О четвртој.Где су бахати дошљаци имали
главну реч.Где се наслушао мизерија.
О петој.Где је било извесног поверљивог
разумевања и недовољно одлучности.
О шестој.Где су га маскирани разбојници
у диверзантским униформама родом из
вукојебина игнорисали инатом завидника.
О седмој.У којој је као и у првој наишао
на благонаклоност и опрез -резерву одрођеног
потомка лукавих пчелара.

Рукопис је прошао кроз помрчину и замршене
канале Лавиринта и доспео у мрачно средиште,
у коме је господарило Чудовиште.Упио је у себе
таму и наличје славе.Језиве рефлексе савести,
чак и савести придављених.

Причао ми је о крвницима,сабластима и
пашама и везирима,јањичарима, који су
пред светом имали прикладну,друкчију одећу
и маске на лицима.

О сподобама које су као даброви дизали јазове
и затварали путеве којима би неко
могао стићи до извесне истине,или обасјања.

Рукопис је пролазећи КРОЗ СВЕ ТЕ ужасне

собе, прошао као Исус на Голготи: био је
разапет између најгорих, и нестао је призивајући Бога.*

(10. марта 1996.године)





_________

* Реч је о рукопису мога романа ЛИТУРГИЈА. Деспот Стефан Лазаревић поново је саздао Београд из рушевина и прогласио за престоницу.Посветивши га пресветој Богоматери. Када је Београд престао да буде хришћански град, Турци су му дали свој назив: КУЋА СВЕТИХ РАТОВА.
Рукопис ЛИТУРГИЈА (ВЕЛИКА МАГАЗА) написан је одавно и са њим нисам имао срећу.
Рукопис МАЛЕ МАГАЗЕ био је у настајању када сам прочитао веома занимљиву магистарску тезу Љубице Ћоровић: БЕОГРАД - од деспота Стефана до Доситеја (Београд, 1995). Књига ми је била од користи и младој научници изражавам захвалност.
Срби Игњатовићу, такође, на известан начин желим да захвалим, јер је у неку руку најавио рукопис Мале магазе у једном од прошлогодишњих бројева САВРЕМЕНИКА.
(...)
(10. јуна 1996. у Београду)











САБЛАСТ КОЊА
Николају Заболоцком




Тај коњ се ваља по прашини дворишта
у којем ме је, једном давно, ујео
стокилаш сом, довезен са Дунава.
Подигавши све четири ноге увис.
Тај коњ је од ветра бржи. Летео је
сокацима, ко зна од куд,
газећи на све на шта наиђе.
Прелетао је високе сводове капија, и дуд.
Био је налик на кобилу суседа
која је вукла упрегнута кола на којима смо се
возили у суседна села, зими, у Голубац.
Од тог коња опасног бежим у окриље старе
куће наше, као у таму речног лагума дубоког.
Нисам био пошао још у основну школу Страве.


Тај коњ је узлетао, црн,
као вране, и пао на кров наше куће.
Чуо се тресак, подрхтавање греда, тутањ,
не топот, ни рзање , ни кас.
Ужас је преплавио детиње срце као
поводањ салаш крај реке или пласт.
Буђење је било боље, иако језиво.Спас!




ШТАЛА

Штала: не празна, него са јаслама
и на једном и на другом крају,
у студено зимско јутро кад се све
искри од снега, иња.Штала пуна
крава и телади, покривених поњавама.
Штала у којој је топло од дахова
крава.Стеоних, бокатих.И врата
изнутра подупрта једном вилом,
док другом , кроз шубер, отац
избацује ђубриште у свињски обор, иза.
Балега се пуши,као дим.И свињска црна њушка
њуши топлину што се кроз шубер шири.
Краве, размакнувши се, гледају
крупним очима, док пуним устима мељу
мирисно сено.Чује се како жваћу,
јер је јутарња тишина
заштићена брдом чудесне муклости
свега неживог.Толико има снежног
паперја, да се сваки звук утапа
као цртало у вир од перја.
Иако је свануло,као да није.
На зидовима висе окачена бичала,
фењер, лимене кофе, чешагије...

*
Таквим истим погледом, крупним, упорним, јарећим,
са којим гледаш ту девојку у аутобусу,
таквим истим погледом Несрећа гледа
твоје синове,твоје кћери, твоје најближе.
Ако си отац, или мајка, постиди се.
Ако си млад, остаћеш млад.
Ако има препрека, Бог их је поставио.

Ако има прилика, Бог их је створио.
Чувај се да се не спотакнеш!

Ако те очи наводе на севап,
ископај их.Слеп ћеш видети боље.
Филип Вишњић је видео оно што ће бити 1804,
али и оно што ће бити 1996.
Погледом унутра, погледом изнутра,
види се као кроз широк прозор, као кроз дурбин.
Види се боље него очима окатих.
Велики песник говори муцајући,
тихо и промукло, скоро као да шапуће.
Једва га могу чути људи, али анђели чују.

Био си на причести.Правој.
И улице су залеђене.
И књижаре пуне небитних књига.
Био си тамо, у цркви, где Несрећа
прозвана, песмом и појањем,
беше на неко време парализована.

Затвори стотину врата
кроз која су ушли мали људи.

Куцај на она кроз која ретко ко улази.
Бог ће их отворити, или промаја.

* *
Веје снег.
Веје ли заиста?
Видим кроз прозорче купатила,
кроз измаглицу, сјај неонских светиљки,
угласт светлосни сноп.Видим оно што сам
видео први пут пре више од четврт века.
И одједном, о чуда, могу да видим из угла
тог првог виђења, могу да видим, макар на трен,
кроз године, кроз тридесет година.
Тај поглед је страшан, мрачан,
израз дечје неверице.
Видим да се у живот угурало н е ш т о
о г р о м н о, огромније од мастодонта и диносауруса.

И чини ми се, ништа није по избору тога давнашњега
погледа, чак има толико изненађења и ко зна чега још
(што бих ја некако могао разумети ноћас, сада),
чега никада не беше у том првом погледу.
Не, није реч само о искуству.

У дому рођака у коме живех као младић, онда,
са тим погледом, славио се сваке године
Свети Никола, и ја сам после часова, с једног краја
варошице, журио на други крај: вејао је снег.
Али у гостинској соби чекаху топлина, топлина
лица, бардака, шумадијског чаја, пржена шарановина.
Будућност онда беше нешто далеко,
неизвесно и мутно, као што је сада сећање
на те славске вечери...

(Уторак, 19. децембар 1995. Око 21ч. Лабудово брдо)




КРАЈ ГОДИНЕ : ЧУДЕСНИ БЛЕСКОВИ

Читаве ноћи падао је снег,
касно сам легао и видео: падао је,
будио сам се - опет је падао,
и сањао сам како нека девојка
бежи и заплиће се у грмљу, као
голубица.Био је то истинит сан
(истинити су снови првог дана
младог месеца), али ја нисам разумео
смисао тога сна.

У јутро зимско,
мамурно, изађох после осам
(периферија, пошта, Петлово брдо);
у аутобусу 56Е прочитах дневне новине
до центра града (Зелени венац).
Не у небо, гледао сам пред ноге
журећи Кнез Михаиловом, помало
огорчен на метереологију, јавне службе,
депресију децембра и гужве пред шалтерима
у пошти у Змај Јовиној.

Био је обичан дан, најобичнији
на крају једне дуге, зле године,
и тако стигох нервозан надомак Студентског
парка.Јутро је одмакло, негде око девет.
Личило је на сумрак.
Још нисам био ушао у парк
кад поче да се догађа чудо!
Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,
кад излази сунце. Сјај је полако силазио
на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.
Већ двадесет и више година пролазим
тим парком и никада не увребах нешто
слично.
Крошње су биле тако јасно обасјане,
а степен сјаја се појачавао из трена у трен,
док није обасјао и последњу пахуљу,
и одједном сам на све друго заборавио,
и полако ушао у то блистање и јасноћу,
лепше од свега што доживех
за четрдесет и пет година ...

Небо се, дакле, неочекивано отворило,
разведрило, размакли су се тмасти облаци,
као у сну.Студентски парк је у том тренутку
био скоро пуст и ја сам ишао полако
не застајући : небо је било чисто и плаво,
и осмехивало се Београду неурокљивим очима,
чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,
већ ,богме, потрајало је, и када сам ушао у
библиотеку: гледао сам кроз прозор
више од десетак минута како се осмехује
радосно блесак бреза и иња...

(Четвртак, 28. децембар 1995.
Око 10 ч. Јованова 22)



Старобалканска тетралогија :


Сабране песме Мирослава ЛукићаБеоград, 2006
Стр. 236 - 242


Дигитално, или штампано на папиру издање ове књиге може се поручити директно од издавача по релативно популарној цени

Нема коментара: