УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Магазин (излази десетодневно)

петак, 20. новембар 2015.

Задње Исидорине исповести...

Прије пола стољећа појавила се студија Исидоре Секулић  "Његошу књига дубоке оданости". Та је књига писана у заносу Његошевом физичком и духовном појавом, али је изостало његово дубље историјско ситуирање. Зато су њени битни закључци, као што је онај да је Његошу косовска идеја била животни смисао, - изазивали супротна мишљења критике. Исидора је посебно високо цијенила Пролог, како она каже, "Луче микрокозма" и монологе из "Горског вијенца", по којима је то дјело "не само црногорска, него и опстечовјечанска тема". Размишљајући о педесетогодишњем животу ове незаобилазне књиге о Његошу, о отпорима које је изазвала, помислио сам да би најзад могао бити публикован један мој разговор са Исидором, од 18. марта 1957. године, који носи тон задње исповијести. Дан је сунчан, прољећни. Док идем улицом Васе Пелагића, у којој станује Исидора Секулић, размисљам о њеним есејима, о њеном животу посвећеном раду, сличном животу бенедиктинке. При крају улице, десно, налази се њена кућа, приземна, са малим тријемом. Испред куће налази се мала башта, тек прекопана и очишћена. Ограда је направљена од штица и бодљикаве жице. У башту се улази кроз уска и ниска врата од натруле јеловине.
Са десне стране од улаза налази се дворишно звоно на потез, увијено крпом. Послије другог звоњења, појави се Исидора, повијених рамена и врата, тако да јој је напорно гледати право. Рамена су јој уска и коса, као да је хтјела да буде риба, како она сама описа један свој лик, Косту Земљотреса. Очи су јој крупне, плаве, мало искочиле из дебелих капака. На челу изнад лијеве обрве има малу брадавицу. Сиједу косу је савила у пунђу. Двије велике боре су јој усјечене испод истакнутих јагодица, а друге двије полазе од краја усана и одвајају браду од осталог лица. На њој је кућна хаљина неодређене боје, искрпљена на лактовима.

- Уђите, изволите напред па ћемо разговарати, - направи лак покрет уком и лице јој се разведри.
У радној соби били су рафови са уредно сложеним књигама, испред је писаћи сто, три кожне фотеље и двије столице без наслона, обложене кожом. Преко паркета је прострт стари ћилим. - Седите на фотељу, одмах ћу се вратити, само да умијем руке, офарбала сам их црвеним папиром, увијала сам вазе за цвеће. - Показа умрљане дланове и за тренутак оде у сусједну просторију. Брзо се врати, сједе на столицу без наслона, испред писћцег стола и метну руке на крило.
- О чему ћемо сад да разговарамо - упита. -
О "Писмима из Норвешке" и о "Хроници паланачког гробља", ако сте расположени.
- О "Писмима из Норвешке" има мало да се каже. Мислим да је у томе путопису најзначајнији стил. Градови се мењају, а сто се тиче описа природе, то је верно и мозе да заинтересује читаоце и после сто година. Свуда је мисаоност проведена. Види се из сваког ретка да се писац припремао брижљиво пре него сто је пошао у ту земљу. Ја сам ишла у Цариград још кад ми је било девет година. Била сам у Француској, Немачкој, ишла сам у Енглеску, Скандинавију. Русију слабо познајем, била сам у Москви, Петрограду, и још неким градовима. Закучила сам и мало северне Африке, била сам у Алжиру, Мароку; тамо сам путовала угљарским бродом. Тако путују сиромашни људи као што сам ја. На броду којим се превози угаљ има и неколико кабина за сиромашне путнике. Ту се једе заједно са морнарима, оно што они за себе кувају. Била сам и у Малој Азији, у Бруси и у још неколико места. За свако путовање сам се дуго и брижљиво спремала. Мој отац Данило (видите имао је име као и ви) био је много образован човек. Радио је у магистрату у Земуну; он ме је упућивао. Кад сам требала да идем у Италију, он ми је рекао да морам годину дана пре тога да учим јер ћу се тамо сусрести са двадесет векова. И да ми није довољно што знам италијански. Ја сам учила не једну него две године: шта сам год нашла читала сам, учила сам књижевност, уметност, географију, историју. Тако сам о Италији више знала од кустоса сто су ме водили. И за Норвешку сам се спремала, само мање него за Италију, јер о Норвешкој има мање да се учи. Тамо може да се путује са знањем енглеског и немачког. Али сам ја, као и сви људи који знају више језика, после три дана читала новине, а после три месеца романе на норвешком.

На питање шта мисли о критици на њена дјела, узбуђено рече: - Ја не читам ништа што се о мени пише, чим видим своје име, ја преврнем лист. Јован Скерлић ми је пребацио за недостатак национализма. То је био прек и нагао човек. После, када је постао народни посланик и стекао политичку власт, постао је нетрпељив. Ја му никада нисам пружила руку, нисам се са њим поздравила. Ја сам повучена и живим међу књигама. Плашила сам се да ми не подметне ногу, и он би ми је подметнуо. Зато сам се љутила после његове критике на "Писма", и одлуцила да се повучем у себе још више. Није Скерлић разумевао да правог национализма нема без интернационализма. Ја волим друге народе националистички. И даље живим повучено: звали су ме и сада на пријеме у Двор; нисам ишла јер треба да метнем шешир на главу, а како да ја метнем шешир.
Ја сам задовољна кад читам и када сам увече за атом тежа, висе научила него ујутру.
 
-Што сад не објављујете? - Имала бих да скупим, кад би се скупило, две књиге есеја. Али то стоји разбацано. Нећу да их скупљам.
 
- Вриједио би тај напор, - рекох.
 
- Не. Ја напишем нешто и са тиме се задовољим, више ме не интересује. Написала сам била другу књигу о Његошу, али сам је после Ђиласовог напада бацила у пећ.
 
- Погријешили сте, јер је све ефемерно, па и Ђиласова улога.
 
- Да, али сам се ја била препала да ме не ухапсе. Убеђена сам да је хтео да ме ухапси. То је био директан напад полиције на мене. Била сам припремила све да се обесим ако додју да ме хапсе. Ја, ако имам метафизичка гледишта, не излазим на улицу да их износим и проповедам. До тих гледиста сам дошла учећи. Пре рата сам стално читала два часописа чисто филозофска, један енглески, а други француски. И данас читам енглески, за француски немам пара. Тако ја сваког месеца прогутам један часопис чисте филозофије, сем осталог. Испало је да ја не смем имати друкчије мишљење.
 
- Мислим да нико није помишљао о вашем хапшењу, а што се тиче критике ваших ставова, то је само друго мишљење.
 
- Ја сам то тако доживела и осетила. Повео се разговор о Кроници паланачког гробља.
 
- Сматрам да погрешно критика третира Вашу Кронику као збирку прича, примијетих.
 
- Тачно. Ја сам им увек говорила да то нису ни приче ни новеле, али кажу да јесу, па после доказују да нису. Ја нисам приповедач. Они моји записи исто нису приче, зато сам их и назвала - Записи. Читава књига Кроника паланачког гробља је проблем амбиције. Има две врсте амбиције: унутрашња и она која је окренута споља.
 
Амбиција спољашња није добра. Ја се не слажем с таквом амбицијом. Амбиција се мора унутра окренути. Госпа Нола (један од главних ликова из Кронике - Д. Р.) има окренуту амбицију унутра. Као сто казе Шели: "Црнац је учинио своје и мозе да иде". Ја сам извршила своју дужност и сад могу да идем на гробље.
Разговор се поведе о њеној годишњици.
 
- Та ларма сто је дигнута око мене много ме је потресла.
Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То сташно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако несто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле. 
- Од чега живите, - упитах.
 
- Имам пензију, неки додатак као члан академије и нешто што зарадим.
- Зашто не примате веће хонораре? - Одбила сам да примим 215 хиљада за књигу о Његошу и 105 хиљада за Записе. Ова моја поштена рука никад није примила 100 хиљада, нити ће. Волим сиромаштво. Већтри године немам зимског капута
. Клавир сам продала за време рата. Волим музику, али немам новца да купим други клавир. И радио сам продала за време рата, а овај сам купила за 6000. Не задужујем се никад јер после моје смрти нема ко вратити моје дугове.


Породична хроника
- Реците ми нешто о кроници Влаовици. 
- Која је то, не сећам се. Пошто сам је подсјетио, она продужи: - Да. То су наши рођаци, у ствари то је живот наше породице. Ја сам са мајчине стране наследила потпуну туберкулозу, јер су тамо сви туберкулозни. С очеве стране наследили смо лудило и разне облике нервне поремећености. Мој прадеда се доселио из Црне Горе у Бачку. Његова кћерка је била луда. Онда се то даље протеже на женске особе. Моја тетка је била неко време у душевној болници, па су је довели кући и ја је памтим, седела је стално у једном углу и несто мумлала. Мој је отац страшно патио од главобоље. Женио се три пута. Од прве жене је имао мене и сина, који је умро у 22. години од туберкулозе. Био је талентован за музику, свирао је виолину, наступао је. Ја сам већ од четири година патила од несанице. Све сам плакала у кревету сто ја не могу да спавам као сва друга деца. И данас ме страшно боли глава. Не спавам. Некад плачем у кревету и тако седим и размишљам. На вирусној бази ме боли глава, па ти вируси могу да пређу на мождану кору, од чега могу да умрем и у горем случају полудим. Од мајке, коју нисам запамтила, као што рекох наследила сам туберкулозу. Била сам туберкулозна, зато су ми груди овако уске. Затим сам скрофулозна. Ево, видите, - и показа врат. - У нашој кући се редовно постило, мада нисмо били много побожни. Отац није дао ни једној жени да запали кандило ако има менструацију. У нашој породици постоји манија чистоће, све мора да буде чисто. Ако вам није тешко да се дигнете, да видите како је у сифоњеру све чисто и сложено. - Отвори сифоњер и показа рубље сложено по величини. - Све мора, - настави Исидора, - да буде на своме месту. Да се вратим нашем предмету разговора. Ја сам у Војводини пратила развој породица и установила сам да увек после треће генерације - изумиру. Тако у Енглеској није. Тамо живе и по девет генерација. Само је код њих успон блажи: прво је обичан сељак, па војник, капетан, морепловац, пуковник, помоћник министра, министар. Тако благо напредују кроз генерације. И у нашој породици је тако, као у Војводини. Ја сам трећа генерација, и са мном се гаси наша породица. Заправо, сада сам добила писмо, када се ово била дигла бука око мене (прослава 80-тогодишњице - Д. Р.) - од некога монаха-пароха Никодима. Пише неким словима као бубашвабе. Пита ме да ли сам ја његова рођака, јер је мој отац имао из другога брака једнога сина. Тај син мога оца је имао двоје мушке деце. Један је младић долазио пре неколико година. Испоставило се да смо рођаци, нисам са њим причала ни о чему, јер нисмо имали заједнички језик. После сам чула да је умро од туберкулозе. Овај монах-парох Никодим што се сада појављује је његов брат. Пошто је монах, не може се женити. Тако ће се са нама завршити живот наше породице.
         Извор:    Знање

Нема коментара: